istorija Kluba

Početak kraj Dunava

"Klica" batajničkog fudbala isklijala je na prostoru iza železničke stanice u Zemunu, na obali Dunava, (sada hotel "Jugoslavija"). Desetak učenika iz Batajnice svakodnevno je, rano ujutru, putovalo u Zemun u gimnaziju jednim od dva voza - zagrebačkim ili novosadskim - zajedno sa vršnjacima iz Nove Pazove, Vojke, Stare Pazove ili iz Dobanovaca, Surčina, Jakova i Boljevaca, koji su "Ćirom" stizali u Batajnicu pa se ukrcavali na voz za Zemun. Nastava u gimnaziji trajala je do podne, a voz za povratak u Batajnicu i ostala nabrojana mesta polazio je tek u 17 časova. To vreme pustopašni gimnazijalci provodili su na utrini iza zemunske železničke stanice u sve raširenijoj zabavi - u jurcanju za kožnom loptom. Zvanično, još to nije bio fudbal - ta reč je kasnije preuzeta od Engleza, kao odredica novog sporta sve raširenijeg na nažim geografskim prostorima - nego baš naški, loptanje.

"Igrali smo utakmice između đaka iz pojedinih mesta. Borbe za prestiž bile su veoma oštre, a rezultati dugo i naširoko prepričavani i komentarisani u Zemunskom parku ili u vozu, na putu kućama. Teren kraj Dunava bio je podvodan pa smo odelo i cipele odmah morali da peremo na licu mesta, u reci. Kraj usijane limene peći u čekaonici železničke stanice smo se sušili i šakama na pantalonama pravili kakve-takve šavove slične onima koje ostavlja pegla. Strogi čika-Marko pažljivo je motrio na urednost pred ulazom u gimnaziju, ali smo mi u tome često nadmašivali i zemunske đake"

- Piše u svojim sećanjima Živojin Ćulum.

Na početku - Sremac

Na prelazu između 1924. i 1925. godine, grupa novom sportu privrženih mladih ljudi rešila je da osnuje fudbalski klub u Batajnici. Da druženje s loptom da smisao, da ga organizaciono usmeri i uzdigne. Koliko je to bilo u korak s korenima fudbalskog sporta na našem tlu, svedoči činjenica da su tada u pojedinim velikim gradovima tek počeli sa formiranjem prvih fudbalskih podsaveza, a tek je bilo završeno i prvo prvenstvo Jugoslavije.

U magičnu moć lopte, da okuplja oko sebe mlade, aktere i posmatrače, ali ni starije ne ostavlja potpuno ravnodušnim, ako ništa bar iz radoznalosti zastanu da vide šta se to događa, kad je stalna graja - ti mladi ljudi su se već bili uverili. Želeli su da uvere i druge i odlučili se na prvi korak: Stevan Pristel, Savo Medić, Jovan Starčević, Ilija Marković, Bogdan Vujisić, Cveja Radišić, Žika Marković, Momir Marković, Žarko Smuđa i Živojin Ćulum. Njih desetorica su bili osnivači i utemeljitelji, za prvog predsednika kluba izabrali su Mileta Markovića, a za sekretara Žikicu Starčevića.

Klub je prilikom osnivanja dobio ime Sremac, koje će još jednom poneti, a za prvi teren je određena lokacija na bivšim Torinama kod Železničke stanice. Prve stative bile su načinjene od bagrema a u nedostatku prečke bio je zategnut konopac. Baš kao u poslovici "svaki početak je težak", teren je pre igre morao da bude očišćen od boca i stočne balege. Kasnije, u drugoj polovini 1925. godine, teren je premešten ispred kuće Save Stepanovića, čiju dvorišnu zgradu su fudbaleri koristili kao improvizovanu svlačionicu.

Uranak s loptom

Kad je formiran, klub nije imao ni dinara. Taj, na izvestan način prirodan nedostatak nadoknađivali su bezgranični entuzijazam, preduzimljivost i snalažljivost. Odlučeno je da klub organizuje priredbe, kako bi prikupio sredstva za podmirivanje najelementarnijih potreba, pre svega za nabavku neophodne opreme. Prva priredba održana je 15. Februara 1925. i taj datum je proglašen klupskim praznikom. U svakoj zgodnoj prilici - pa i na dan crkvene slave - na igrankama i u drugim prigodama prikupljan je novac za potrebe kluba. Jer, prvoj generaciji kluba već je bilo dosadilo da igraju bosi ili u svojim cipelama, nepodenim za loptanje, u majčinim ili sestrinim čarapama, umesto "štucni"...

Tek 1928. godine, u jeku najžešće svetske ekoomske krize, najzad je skupljeno dovoljno para za kupovinu opreme, što na priredabama, što od dobrovoljnih priloga Batajničana koji su sa sve manje podozrenja gledali na "fudbalisanje". Kad je u Beogradu nabavljeno sve što treba, bilo je novca i za novu loptu, radosti nije bilo kraja. Ali i ova "sjajna medalja" imala je drugu stranu, kakvu niko nije ni u snu mogao da očekuje. Nenaviknuti na prave kopačke - a one su u to vreme za današnje pojmove bile vrlo neudobne, pre su predstavljale neku vrstu poludubokih cipela - igrači su se s mukom i veoma sporo kretali i nikako nisu mogli ni da se približe svojoj uobičajenoj preciznosti u akcijama, kontrolisanju lopte i šutiranju. Započete kao "nužno zlo", kao način da se pribavi novac za opremu, priredbe su međutim postale sastavni deo delatnosti kluba u tom razdoblju. Fudbaleri su neosetno preuzeli na sebe i ulogu nosilaca kulturno-zabavnog života u Batajnici. Osim što su na priredbama igrali u komedijama "Saćurica i šubara" i "Kir Janja", igrači su - posle treninga ili kakve takmice - na batajničkom raskršću, zajedno s okupljenim navijačima ili naprosto znatiželjnicima - do kasno u noć izvodili narodne pesme, u pratnji Ilije Batosa na gitari i Žike Markovića-Uče na violini, koji su i sami odlično pevali.

Fudbaleri su često organizovali odlaske u okolna mesta, koji su se pretvarali u prave male svečanosti u izuzrtno lepe manifestacije drugarstva i sportskog prijateljstva. Često se odlazilo na Dunav i Dunavsku adu. BIo je redovan đurđevdanski uranak, jedinstven po tome što su igrači, zajedno sa članovima sokolskog društva, odlazili sa fudbalskom loptom. Uopšte, drugarstvo je bilo veoma razvijeno medju batajničkim fudbalerima. I izvan fudbala i terena: student Živojin Ćulum redovno je držao časove matematike, fizike i francuskog. Ilija Batos je davao časove iz srpskohrvatskog, književnosti i istorije, a Stevan Pristl iz nemačkog jezika.

Komunističke ideje

U to prvo vreme, kad su stariji još prilično masovno vrteli glavom na neobičnu zabavu mlađarije, a mnogi svoju ozbiljnost i ugled nikako nisu mogli da dovedu u vezu ni sa samom pomisl da eventualno budu angažovani na bilo koji način u radu kluba, nije sve u pionirskoj aktivnosti išlo glatko. Naprotiv. Uz nepoverenje, predrasude i zabune, klub je dobio konkurenta u fudbalskom klubu Železničaru, pa su nastale nesuglasice oko terena, a došlo je i do vrbovanja pojedinih članova BSK-a da pređu u konkurentski klub. Železničar se brzo ugasio, ali se posle toga izvestan broj članova uprave BSK-a potpuno priklonio sokolskom društvu u Batajnici. S njihovim opredeljenjem za sokolski pokret nije se složila grupa naprednih mladića BSK-a, među kojima su bili Jovan Torbica, Ratko Bokun, Svetislav Golubović i Nikola Mihajlović. Oni su izveli pravi mali "puč": isključili su iz uprave BSK-a sve one koji su se priklonili sokolstvu - radi boljeg razumevanja, taj pokret je bio pod kraljevim pokroviteljstvom - i formirali novu upravu, promenuvši ime kluba u Junior. Vlasti, s kojima je klub do tada često kuburio i imao manjih ili većih problema, brzo su zabranile to ime, pa se nastavilo pod starim nazivom - BSK.

Još jednom je, 1938. godine, došlo do nesporazuma i oprečnih mišljenja i stavova, kada je kao pandan BSK-u formiran klub Sremac. Kako nisu mogla opstati oba kluba, fuzionisali su se pod imenom Sremac. Uz te organizacione teškoće, klub je često bio na meti ondašnjih vlasti iz čisto političkih razloga. BAtajnički kmet (knez) Sava Bogunović naredio je, na primer, 1935. godine da se klub rasturi, jer je sumnjao da se radi o "leglu komunističkih ideja". Za taj čin obračuna s klubom i njegovim pripadnicima odabrana je tradicionalna klupska priredba, ali su fudbal i napredne ideje odoleli i knezu i žandarmima. Što se komunističkih ideja i uticaja KPJ i SKOJ-a tiče, vlasti su - iako nikad sigurne i načisto - bile u pravu, ali uvek praznih šaka i bez konkretnih dokaza. Uticaj se u redovima BSK-a i te kako osećao, a širio ga je najpre i najviše Ilija Batos.

"Od njega smo saznali o revolucionarnim pokretima u to vreme u svetu, a naročito o Oktobarskoj revoluciji u Rusiji"

Seća se Živojin Ćulum.

1:1 za Lajoša Klausa

Sve do rata klub nije bio registrovanm ali mu to nije smetalo da razvije zapaženu aktivnost i u sportskom i u društvenom smislu. Često je igrao utakmice sa klubovima iz okoline. Gostovao je BSK u Belegišu, Beški, Bežaniji, Vojki, Dobanovcima, Inđiji, u Zemunu (sastajao se sa Konjičkom školom), Kupinovu, Miškovcima, Novoj Pazovi, Beogradu (protiv Rukavičara), Staroj Pazovi i u Surčinu. Prvu generaciju igrača dopunili su, a neke zamenili Jovan Torbica, Stevan Tarbuk, Petar Stefanović, Vasa Bunoš, Sreta Smuđa, Mirko Mihajlović, Žika Petrović, Milorad Mihajlović, Sava Kovačević. Njima su se u periodu između 1935. i 1940. godine pridružili Ranko Gavrilović, Aca Ćulum, Ivan Eglendžija, Milorad Grkinić, Đorđe Miščević, Mitar Krnjeta, Petar Vojnović, Lazar Straživuk, Slavko Filić, Sreta Marković, Svetozar Zorkić..

Najvredniji i najprivrženiji navijači u vreme stasavanja BSK-a bili su: Radivoje Kosanović, Sava Dražić, Čortan, Abdula Nabatali (obućar Rus), Mita Batos, Cveja Bojić, Momčilo Ćulum, Žarko Stepanović, Žarko Kovačić, Sava Stepanović, Laza Straživuk i Mića Strajnić.

Iz prve decenije delatnosti, potiču neki antologijski detalji koji zaslužuju da budu sačuvani od zaborava. Počev od toga da je na jedno gostovanje u Dobanovce BSK otišao sa samo 10 igrača, pa je u igru morao da uđe u novom crnom odelu, sa nerazgaženim šimi cipelama vođa puta Milenko Vilić. Čovek nevičan fudbalskoj igri, do tada samo posmatrač, malo je smetao oko centra, i, verovali ili ne, postigao pobedonosni i jedini gol iz slobodnog udarca. Jednostavno, namestio loptu raspalio špicom cipele i pogodio. Ili, u meču sa Konjičkom školom u Zemunu, koj je završen 1:1, oba gola postigao je golman BSK-a Lajoš Klaus. Neobično, ali istinito: primio Klaus gol i to ga je naljutilo. Brzo je Živojina Ćuluma najurio s krila da čuva mrežu, a sam zaigrao u napadu, jer se zainatio da baš on izjednači rezultat i nekako se iskupi za nespretno primljen gol. I uspeo je, pa su se fudbaleri šalili na njegov račun - da je utakmica završena 1:1 za Lajoša.

20 palih u NOB

Rat je klub dočekao pod imenom Sremac. Posle okupacije 1941. godine učestvovao je na turniru u Petrovčiću, a godinu dana kasnije i u prvenstvu Srema. Batajnički fudbaleri skrenuli su pažnju na sebe iz dva razloga: pobeđivali su sve redom - Beočin, petrovaradinski Zrinjski, Staru Pazovu, igrali nerešeno sa zemunskim Građanskim - ali se i hrabro, što se u ondašnjim okolnostima graničilo sa drskošću i opasnim prkosom, usprotivili naredbi vlasti tadašnje NDH da se uoči početka utakmice pozdravlja novim uzvikom. Klub u kojem su partija i SKOJ iamli značajan uticaj, nije ni mogao drugčije da reaguje.

Prkos režimu u NDH izražen je još snažnije odlukom Sremca da ne učestvuje u takmičenju hrvatske zone, iako je na to stekao pravo, jer je bio najbolji u svojoj grupi u okviru prvenstva Srema. Odbijanje je usledilo na sugestiju partije. Posle toga, došao je novi logičan potez: veliki broj batajničkih fudbalera praktično je u sportskoj opremi otišao u NOB. Dvadeset članova kluba položilo je svoje živote - bilo kao borci na braniku domovine, bilo kao internirci, logoraši ili žrtve fašističkog terora.

Batajnica i BSK trajno su sačuvali uspomenu na pale drugove i njihove žrtve. Svetao primer svim generacijama kluba do danas, a i ubuduće, će biti: Žarko Bokun, Mika Mihajlović, Sreta Marković, Lazar Rukavina, Branko Barišić, Rade Mihajlović, Rade Obradović, Stevan Budimirović, Ivan Hartman, Svetislav Golubović - Mitraljeta, Vlado Obreški, Dušan Radovanović, Boža Nešković, Lazar Straživuk, Branko Bokun, Živan Grujić, Slobodan Marković, Bora Savić i Nikola Suknjarević. Na njih trajno podseća spomen ploča.

Svetislav Golubović - Mitraljeta

Odmah posle oslobođenja Beograda, Zemuna i Batajnice, 1944. godine, Savez komunističke omladine Batajnice odlučio je da oživi sportski život u mestu kroz rad sportskog društva. S povratkom iz borbe i zarobljeništva 1945. okupili su se omladinci i nekadašnji fudbaleri i pokrenuli aktivnost. U znak sećanja na prvoborca Svetislava Golubovića - Mitraljetu klub je nazvan po njegovom nadimku - Mitraljeta. Za prvog posleratnog predsednika izabran je Mirko Mihajlović, inače dugi posle toga još aktivni igrač, a za sekretara omladinski aktivist Mirko Knežević.

Bez ikakve opreme, a sa mnogo poleta i zanosa što obnavljaju rad kluba u tek oslobođenoj zemlji, novi-stari članovi i rukovodioci, organizovali su akciju prikupljanja rekvizita od bivših igrača ili od rodbine poginulih drugova. Omladinska organizacija skupljlala je vunu od koje su pletene štucne za igrače, odnekud je nabavljena i svila od zaplenjenih padobrana za šivenje dresova, a kako nije bilo novca za kupovinu ostalih potrepština, prikupljani su dobrovoljni prilozi u pšenici koja je prodavana otkupnoj stanici. U skladu sa trenutkom i zamahom obnove radilo se udarnički, bez "ne mmože", s neizmernim entuzijazmom, s neskrivenom radošću.

Samo godinu dana klub je delovao pod imenom Mitraljeta, a 1946. je dobio sadašnje ime - BSK. Tada je, u stvari, započeo njegov pravi organizacioni i takmičarski uspon. Najpre u sremskom podsavezu, zatim - pošto je osvojio prvo mesto u tom rangu - u novosadsko-sremskoj zoni. Od 1958. godine BSK se uključio u takmičenje Fudbalskog saveza Beograda. Na vrh beogradske takmičarske piramide ispeo se u sezoni 1963/64, kada je osvojio prvo mesto u Prvoj beogradskoj ligi i postao Srpskoligaš.